Петар Бурсаћ је српски писац, текстописац и саобраћајни инжењер, рођен 27. децембра 1995. године у Београду. Његови породични корени воде из Лике и Далмације, крајева који су у значајној мери обликовали његов идентитет, однос према пореклу и теме којима ће се касније бавити у својим песмама и књижевним делима.
Детињство је провео на Црвеном крсту, у београдској општини Врачар. Са породицом је живео у једној соби површине свега двадесет квадратних метара. У том ограниченом простору упознао је и породичну блискост и материјалну оскудицу, али и живот у којем се ништа није подразумевало и у којем је за сваки наредни корак било неопходно уложити значајан напор.
Похађао је Основну школу „НХ Синиша Николајевић“. После петог разреда преселио се са породицом у Миријево, где и данас живи.
Када је имао пет година, након снажног страха изазваног играчком која је светлела у мраку, развио је говорну ману. Од пете до једанаесте године редовно је одлазио код логопеда и водио своју прву велику животну борбу — борбу за јасан и слободан говор.
Тих шест година оставило је дубок траг на његов карактер. Научиле су га стрпљењу, упорности и свести о томе да се ниједна реч не подразумева. Дечак који је годинама морао да се бори да изговори реч касније је управо од речи створио свој најснажнији облик отпора и најважнији начин изражавања.
Завршио је Техничку школу ГСП у Београду, на смеру техничар друмског саобраћаја. Године 2019. уписао је Факултет за економију и инжењерски менаџмент у Новом Саду, где је завршио студије и стекао звање саобраћајног инжењера.
Музиком је почео да се бави још у тинејџерским годинама. Први значајнији успех донела му је песма „Матурска“, коју је извео Његош Рађеновић. Бурсаћ је потписао текст песме, док је музику и аранжман урадио Игор Голубић. Та песма отворила му је пут ка крајишкој и народној музичкој сцени, након чега су уследиле сарадње са бројним извођачима.
Његове песме изводили су Гоци Ристић, Гоци Бенд, Бране Паић, Миле Делија, Браћа Росић, Јеле, крајишка група Мајкани, Недељко и Драган, Милош и Карађорђе, Прелџије и Халид Муслимовић.
Иза успешног текстописачког рада стајала је знатно захтевнија свакодневица. Док су други изводили његове песме, Бурсаћ је обављао различите слабо плаћене послове како би обезбедио основну егзистенцију. Најчешће је радио ван области за коју се школовао, проводећи дане и ноћи у дугим сменама, градском превозу и на београдским улицама.
Београд за њега није био само град великих могућности и уметничких снова. Био је место у којем се за основну егзистенцију плаћало умором, временом и годинама живота. За писање је издвајао време од сна, за музику време од одмора, а за сопствене снове снагу која би му преостала након послова од којих је живео.
Управо из тог судара између факултетске дипломе и потцењеног рада, јавног успеха и личне материјалне оскудице, великих амбиција и сурове свакодневице, настао је свет његове књижевности. Он није писао о маргини српског друштва као удаљени посматрач. Писао је као човек који је ту маргину непосредно живео.
У књижевност је ушао готово случајно. Романе је покушавао да пише и раније, али их је брисао и није представљао јавности. Писање тада није доживљавао као каријеру, већ као личну потребу да забележи оно што је видео, преживео и осетио.
Преломни тренутак наступио је када је на друштвеној мрежи Тикток почео да објављује кратке приче. Његови записи су за кратко време стигли до великог броја читалаца и постали вирални. Публика је у њима препознала глас аутора који не улепшава стварност и не прилагођава је очекивањима књижевних кругова.
Приче је најчешће писао после дугих радних смена и београдских ноћи. Описивао је маргину српског друштва, кафане, улице, студентске домове, ноћни живот, љубави и поразе младих људи, раднике, пијанце, сањаре, усамљенике и Крајишнике расуте по Београду и Срему.
Његов Београд није град са разгледнице. То је град празних џепова, последњих аутобуса, ноћних смена, јефтиних кафана, промашених љубави и људи који сваког јутра изнова састављају сопствени живот.
Упоредо са већ афирмисаним радом текстописца, Бурсаћ је годинама безуспешно покушавао да пронађе своје место на књижевној сцени. Издавачка индустрија у Србији није препознала значај његових рукописа нити му је пружила простор да своја дела представи читаоцима.
После бројних затворених врата, 2026. године одлучио је да више не чека туђе одобрење. Определио се за самостално издаваштво и преузео потпуну одговорност за објављивање, представљање и даљи пут својих књига. Одлучио је да своја дела објављује искључиво као самостални аутор, без издавача и посредника између њега и читалаца.
Исте године објавио је свој први роман „Обданиште за одрасле“.
Поред романа „Обданиште за одрасле“, написао је и романе „Алкохол и Жене“, „Штенара“, „Чавли“ и „Бура послије Олује“, који тек треба да буду објављени. Аутор је и збирке прозних записа, есеја и кратких прича „Апостоли блуда“ која у припреми и ради на пројекту „Београдски остаци љубави“.
Његово стваралаштво припада савременој српској андерграунд прози и поетици прљавог реализма. Сопствени књижевни израз дефинише као „српски прљави реализам“ — књижевност насталу на београдском асфалту, али дубоко обележену крајишким пореклом, породичним наслеђем и судбином обичног човека.
Међу његовим најзначајнијим књижевним узорима налазе се Чарлс Буковски, Фјодор Михајлович Достојевски, Петар Кочић и Бранко Ћопић. Из њихових различитих поетика преузимао је храброст да пише о темама о којима се ћути, али је временом изградио сопствени језик и препознатљив књижевни глас.
Његову прозу одликују сурова искреност, снажна емоција и непосредан, сиров и понекад намерно вулгаран израз. Вулгарност у његовим делима није украс нити покушај да се читалац јефтино шокира. Она представља природан језик света који описује — језик улице, кафане, радног места, студентског дома и људи које пристојна књижевност често заобилази.
Иза те грубости увек остаје човек: рањив, понижен, заљубљен, бесан и уморан, али и даље способан да воли, памти и сања.
Петар Бурсаћ не пише о животу који је проучавао. Пише о животу који је преживео.
