Ма није проблем у лошим девојкама њих има као графита по подземном пролазу. Проблем су и лоши мушкарци, „рачуновође емоција“, што после раскида не тугују него сабирају. Стоје над мртвом везом као порески инспектори: „Капућино 320, гориво 2.000, вечера 4.500 динара…“ Још мало па ће да траже повраћај ПДВ-а на пољупце. Као да је љубав била пропала инвестиција па сад враћају улог у натури: кроз увреде и ситне освете.
Психолози кажу раскид боли као смрт ближег члана породице. Код ових, прво крене оставинска расправа: ко носи дукс, ко задржава успомене, а ко ће да наплати „утрошене ресурсе“. Седе ко лешинари на грани изнад сопствене прошлости и чекају да још нешто искљуцају из онога што су сами уништили. Емоција нула, али калкулатор ради ко сат.
А онда имаш другу сорту насилнике у папучама. Хероји у четири зида, кукавице. Њима је девојка терапија без лиценце: удари, вређај, понизи, па се осећај као да си нешто у животу контролисао. Душа им ко запушен одвод све што не могу да прогутају, избаце на најближу особу. И после: „Нисам ја такав, она ме испровоцирала.“ Да, наравно и земљотрес је настао јер је неко јаче залупио врата.
И онда питање: „Зашто је то тако?“
Можда зато што нас уче да је љубав Excel табела: колона „уложено“, колона „враћено“, а срце ти је само формула =Веза(она<моја_очекивања, освета, блок).
Песме ти продају везе као комбинацију секса и статуса, па кад не испадне профит, прогласиш губитак и затвориш фирму.
Капитализам је ушао и у кревет: све је роба, па и нежност. Попуст на искреност, акција на верност, а гаранција не важи.
Али има ту и страха. Кад те једном разбију, навучеш оклоп од цинизма: „Све су исте“, „сви су исти“. То ти је као јефтина кацига, не штити те, али ти даје лажни осећај да си безбедан. Истина је, нажалост, мање драматична: има добрих људи. Само не урлају, не играју представу, не продају себе као производ. Тихи су, нормални, досадни за алгоритам.
Лоши се сами рекламирају, а добри стоје у сенци. Па ти бирај: или ћеш да купујеш оно што бљешти, или ћеш да засучеш рукаве и тражиш оно што вреди. Јер на крају, није љубав пропала него смо је претворили у пијацу где се надвикујемо за цену, а нико не зна шта купује.
И на крају, кад побацаш све те лоше у контејнер искуства, схватиш није проблем што постоје фукаре. Проблем је што им дајемо превише простора, а добрима премало времена.
Ал’ лакше је рећи „свет је отишао у курац“ него признати да смо и ми понекад ситни трговци сопствених осећања.
Петар Бурсаћ – Бурсаћина.
Оставите одговор